Jeste da je Pariz lep, ali, hajde da se ne varamo! Svako selo kao tri Pariza! ☺
Ima li šta lepše od toga da dišeš svež vazduh I osećaš sunce I proleće kako te vraćaju u stanje mira I spokoja, ono koje nam grad tako retko retko pruža?
A I kada ih nam pruža, taj spokoj je trenutan I prolazan, daleko od onog suštinskog mira bića koje osećamo u prirodi.
Možda nekome malo i beznačajno, ali upravo takvo osećanje dobijam u planinskom selu Ostra nadomak Čačka. Ne samo da su tu moji preci ostavili neizbrisive tragove, već me svaki grm i kamen podsećaju na nešto večno i neprolazno.
Tu je i taj susret sa životinjama. Ono što smo davno zaboravili. Od čega smo se udaljili. Biti na polju sa ovčicama i kozama. Slušati pesmu ptica i pesmu mira.
Nekada nije ni loše oslikati stara drvena vrata podruma u kome odavno nema vina i rakije,ali ima sećanja. Ispisati Njegoševe stihove na njima.
Biti sa dragim ljudima. To je suština!
